Češki centar Beograd bi trebalo da obavlja delatnost u zgradi koju je Srbija poklonila Češkoj. Ipak, još nije počeo sa radom. Uprkos tome njegova direktorka Lucie Orbok ima velike planove, kako kaže u intervjuu za „Seznam Zprávy“.
Pre nego što je Miloš Zeman ustupio poziciju predsednika države Petru Pavelu, krenuo je u svoju poslednju inostranu posetu. Češki „Air Force One“ u januaru je sleteo u Srbiju, sa čijim predsednikom Aleksandrom Vučićem Zeman već duže vreme održava bliske odnose, te je putovanje imalo simboličan značaj.
Pored prijateljskih razgovora, program je uključivao i otvaranje Češkog domu u Beogradu. Nalazi se u ulici Svetozara Markovića u bivšem Čehoslovačkom domu iz 1928. godine, koji je projektovao češki arhitekta Alois Mezera. U prošlosti se tamo nalazila češka škola, prostor za razne amaterske ansamble ili npr. Udruženje čehoslovačkih žena.
Zgradu, koja je vremenom zbog opadanja aktivnosti i podrške prešla pod upravu jugoslovenskih vlasti, Srbija je sada kompletno renovirala i poklonila Češkoj. Taj akt su dva predsednika potvrdila na poslednjem zvaničnom sastanku potpisivanjem memoranduma. Ipak, nekoliko meseci kasnije, zgrada još uvek nije u funkciji, njene prostorije su neuseljene i, osim poneke kutije, skroz prazne.U intervjuu za Seznam Zprávy, direktorka centra, Lucie Orbok, objasnila je razloge ovog privremenog stanja. Pored toga, iznela je i svoje planove za Češki centar Beograd i prenela utiske o Srbiji, koja je postala njen novi dom
Češki centar otvoren je tokom januarske posete bivšeg češkog predsednika Miloša Zemana, ali zgrada je i dalje neuseljena. U čemu je problem?
Ne bih to nazvala baš problemom, u osnovi se radi o fazama dugoročnog procesa. Jedna stvar je da su predsednici potpisali memorandum i izrazili nameru, ali onda sledi kompleksan pravni akt - ugovor o donaciji i primopredaji zgrade.
Razlog što sve dugo traje je što se trudimo da sva dokumentacija bude uredna i u skladu sa podacima iz katastra. Dakle, proces se odužio nakon što smo utvrdili neke nepravilnosti, a svoju ulogu odigralo je i leto, koje u Srbiji u suštini znači tromesečnu pauzu u radu institucija. Međutim, trenutno je sve na dobrom putu i verujem da će sve biti završeno do kraja godine. Veliku zaslugu za to imaju Ambasada Češke republike u Beogradu i ambasador Tomaš Kuhta lično, koji je u ceo proces uložio mnogo truda i energije. Češki centar Beograd kao institucija već funkcioniše, samo ne u pomenutoj zgradi. Već smo pokrenuli onlajn nastavu češkog jezika i organizujemo razne programe u sklopu događaja poput Evropskog dana jezika ili Međunarodnog festivala poezije, na kom je gostovao i češki pesnik Adam Borzič.
Sa kojim ciljevima ste došli u Srbiju?
Imam nekoliko ključnih ciljeva. Jedna od najvažnijih aktivnosti Centra u Beogradu, kao i drugih u svetu, vezana je za nastavu češkog jezika, kako u Srbiji, tako i na celom Balkanu. Primećujem da interesovanje za češki jezik ovde ima poprilično pragmatičan razlog. U februaru ćemo po prvi put održati sertifikovane ispite koji građanima Srbije otvaraju vrata ka studiranju ili apliciranju za stalni boravak u Češkoj.
Kada sam vodila Češki centar u Budimpešti, često sam posećivala i Srbiju, jer sam osećala da ovde postoji ogroman potencijal i interesovanje za češku kulturu, čak i u širem smislu te reči.
Uvek sam postavljala pitanje čak i u našem sedištu, kako je moguće da još nemamo ogranak na Balkanu? Uostalom, ovde ima mnogo kulturnih instituta, a ove godine se, osim našeg, otvara i poljski! Takođe, kao važnu temu vidim Evropsku uniju i evropsku saradnju. Projekte stoga često ostvarujemo u saradnji sa drugim stranim institutima. Pojedinačne teme su samim tim često vezane za evropske vrednosti i proevropsku orijentaciju. Jednostavno, pokušavamo da podelimo svoje pozitivno iskustvo sa EU; iduće godine, na kraju krajeva, bićemo zemlja članica ravnih dvadeset godina. Važno mi je i da ne radimo samo neke showcase predstave u smislu da dovedemo nekog češkog umetnika, stavimo ga na scenu, on nešto izvede i tu je kraj. Za mene je ključna stvar obostrana razmena iskustava i prenošenje „know-how“. Što se tiče već spomenute nastave češkog jezika, imate li neke tačne brojke kojima možete da potkrepite interesovanje?
Počeli smo sa radom u septembru i započeli prve kurseve za oko dve i po nedelje. Imali smo, dakle, malo vremena za bilo kakvu ozbiljnu promociju i pripremu. Kao rezultat toga trenutno imamo samo jednu grupu učenika. Međutim, skoro svaki dan nas neko zove u vezi već pomenutog sertifikovanog ispita, koji Češki centar organizuje u saradnji sa UJOP UK (Institut za jezičke studije Karlovog univerziteta u Pragu - prim. prev). Trenutno beležimo veće interesovanje za sertifikat nego za sam kurs. Mnogo je ljudi koji već govore češki, ali im je iz raznih razloga potrebna i zvanična potvrda.
Međutim, u Pragu nema dovoljno slobodnih termina, pa su sada, kada su čuli za nas, voljni da prevale put čak iz Češke kako bi ovde polagali ispit! Ali što se tiče kurseva, mislim da će vremenom, kako ljudi budu saznavali o nama, rasti i interesovanje. Međutim, svakako bismo voleli da imamo grupe na svim nivoima, a pošto kurseve držimo u klasičnim i virtuelnim učionicama, mi zapravo nismo ograničeni na područje Beograda, već nudimo nastavu širom Srbije, odnosno celog Balkana. Koliko nastavnika imate?
U Srbiju su poslata ukupno četiri predavača, i naravno svaki od njih ima neku svoju agendu. U Beogradu i u Banatu se nalaze predavači koje je poslao Dom za inostranu saradnju. Osim toga, tu su i predavači koje je poslao Južnomoravski region, od kojih se jedan nalazi u Kragujevcu, a jedan u Novom Sadu.
Primera radi, bračni par Havel iz Banata se bavi mnogim aktivnostima koje nisu vezane isključivo za jezik, već se protežu i na kulturu i sport. Za sledeću godinu u saradnji sa njima planiramo tradicionalni karneval 'masopust' koji bi trebalo da vrši funkciju nenametljivog i zabavnog načina usvajanja jezika.
Za online kurseve imamo na raspolaganju predavače koji rade za globalnu mrežu čeških centara. Češki centar Beograd je prvi češki kulturni centar na Zapadnom Balkanu, da li osećate određeni pritisak? Kakva su vaša očekivanja?
Još uvek sam na talasu adrenalina, što može biti povezano i sa činjenicom da moram da se bavim tehničko-operativnim stvarima oko doma, te nemam vremena da razmišljam o drugim segmentima posla. Otkako sam ovde, a to je već treći mesec, osećam zaista pozitivan prijem - kako od predstavnika nevladinih neprofitnih organizacija, tako i od onih 'regularnih'. Ljudi uopšteno smatraju, da je otvaranje kulturnog instituta sjajna stvar i predlažu saradnju na raznim poljima.
Zapravo imam utisak, da moram malo da usporim, jer bih 'na keca' svima sve odobravala. Neophodno je prvo odrediti prioritete. Ipak, imamo puno projekata koji su spremni za sledeću godinu i to će biti velika stvar. Radi se o projektima van Doma, kao što je češki fokus na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma BelDocs, ali i stvaranju sopstvenog sadržaja unutar Doma. Uostalom, već sam razmišljala o tome. Planiramo npr. dovođenje vrhunskih umetnika, organizovanja radionica i osnivanje filmskog kluba. Za stogodišnjicu smrti Franca Kafke gradimo u suterenu zgrade „Escape room“! Mislim da se tako nešto prilično uklapa u Kafkin svet!
Moja želja je i da stvorim mesto gde će se okupljati zajednica - bilo da se radi o mojim sunarodnicima u Srbiji ili onima koji su ovde u prolazu sa porodicom ili u pratnji partnera. Da li vas je nakon dolaska u Srbiju nešto iznenadilo?
Još uvek sve obrađujem, veoma je intenzivno, nakon tri meseca još uvek sam u fazi čarolije. Međutim, bila sam veoma pozitivno iznenađena odnosom Srba prema deci, što su mi kasnije i objasnili: „Ovde je dete nešto najvažnije na svetu.“ Na primer, kada sam išla na pijacu sa svojim sinčićem, svaki drugi prodavac ga je grlio. Ljudi su vrlo srdačni, tako nešto u Češkoj ne osećam.
Primetila sam i jednu negativnu stvar, koja me jako boli. Stare kuće nestaju i na njihovom mestu niču razni luksuzni stambeno-poslovni kompleksi i apsolutno sterilne zgrade. Osim toga, grad se razvija bez bilo kakvog urbanističkog planiranja, u suštini ad hoc. Prelepa stara kuća pored koje ste prolazili jednog dana samo nestane, a sutradan se na njenom mestu nađe neko novo čudo. To je bolno za mene. Kada sam pitala lokalce, rekli su mi da je taj proces nepovratan i da, naravno, postoje mnoge organizacije ili udruženja arhitekata koje se bore protiv toga, ali nemaju mogućnosti da se njihov glas čuje.
Sledeće godine zapravo pripremamo veliki projekat sa drugim kulturnim institutima, koji je donekle povezan s ovim. Zvaće se Urbana oaza i imaće dva ključna dela: stručnu konferenciju na temu urbanizma i prostornog planiranja i diskusiju na kojoj ćemo zajedno sa predstavnicima nevladinih organizacija i građana tražiti načine da grad učinimo prijatnijim i lepšim mestom za život. Istovremeno ćemo izabrati dva - tri zapuštena lokaliteta i zajedno sa našim srpskim partnerima, a posebno sa lokalnom zajednicom, nastojati da im damo novi smisao i izgled. Vaše iskustvo sa Češkim centrom Budimpešta smo već spomenuli. Da li se rad u Mađarskoj suštinski razlikuje od rada u Srbiji? Zahteva li Srbija drugačiji pristup?
U Srbiji morate promeniti način razmišljanja i nekih svojih očekivanja u pogledu vremena. Rad na određenim projektima u Budimpešti mi je stvorio naviku, da postoji pripremna faza, zatim faza promocije, koja traje dve do tri nedelje, a onda je na redu realizacija. Ovde će se, međutim, sve to desiti tokom samo jedne nedelje. Iznenađujuće je da čak i ako ljudi saznaju za neki događaj samo tri - četiri dana unapred, ipak dolaze!
Mislim da je inače posao vrlo sličan u pogledu tematike. I ovde se ne bavimo striktno samo kulturom, već i obrazovanjem, društvenim naukama, ljudskim pravima i sociološkim temama... Osnovna tema, kojom se nisam mnogo bavila u Budimpešti, ali ovde bih je pokrenula kroz nekoliko većih projekata, je odnos prema prostoru, prirodi, environmentalizmu i ekologiji. Za mene je bio pravi kulturološki šok kada sam shvatila da se ovde ne sortira otpad i da čak i kada pokušaš da sortiraš, prolaznici ti pokazuju da nisi baš normalan. I dalje nažalost postoji tendencija bacanja smeća na zemlju. Kakav će dakle biti Češki dom kada počne sa radom u svom punom kapacitetu?
Moja ideja je da to bude mesto susreta ne samo za Čehe, već i za Srbe koji imaju, na primer, češko poreklo, dvojno državljanstvo, ili za Srbe koji za sada nemaju veze sa češkom kulturom, ali će je postepeno sticati. To će biti mesto namenjeno za razmenu kulturnih iskustava, stručnog obrazovanja, za zabavu, razvoj biznisa i vođenja ozbiljnih razgovora na razne teme. Ali da bi Češki dom zaživeo i mogao da ispunjava svoju funkciju, pred nama je puno posla, kako funkcionalnom, tako u estetskom smislu.
Za ovo drugo sam već uspostavila saradnju sa likovnom umetnicom i scenografkinjom Andrijanom Trpković, koja je završila čuvenu prašku DAMU i koja je rođena ovde u Srbiji. Trenutno zajedno kreiramo vizuelni koncept enterijera, gde bih takođe želela da afirmišem mlade umetnike iz Češke, čiji bi radovi mogli da budu izloženi ovde.
Ovaj članak je nastao uz podršku programa BIRN Reporting Democracy.
Autor: Tereza Ulrihova, Seznam Zprávy
